Prepreka više nema, a da ne znam da objasnim gde su nestale

Tretman isceljivanja rekonekcijom mi je rađen dva puta u razmaku od 8 dana. U toku samog tretmana nisam osetila nikakvu senzaciju, osim čudno brz protok vremena – oba puta mi nije bilo jasno kako je tako brzo prošlo 45 minuta a znamo da, ako budni ležite 45 minuta i ako se ništa „zanimljivo“ ne dešava – a meni svakako nije – bude vam dosadno ili nešto slično. Ja sam imala osećaj da je sve trajalo par minuta. 

Međutim, najbolje stvari su se desile kasnije, a i dalje se dešavaju.

Od prvog tretmana ja drugačije gledam na svoje odnose s ljudima, stavove prema stvarima i interesovanjima u životu. Fascinantno je  kako sam presložila životne prioritete, kao stari ormar što se preslaže i provetrava: stvari koje su mi se do sada činile jako važne, prepreke koje su bile nepremostive, ljudi koji su bili nezamenljivi – sve se promenilo. Problematicne situacije neke koje su postojale dugo same su se „raspetljale“ jer meni vise nije bio vazan ovaj ili onaj njihov aspekt.  Nekim ljudima sam rekla da mogu da idu ako hoće a da ni trepnula nisam (ostali su, naravno – uvek ostanu kad znaju da bez njih možete), prepreka više nema a ne znam da objasnim gde su nestale.  Vidim stvari koje su mi bile ispred nosa, a nisam ih primećivala. Ako se i iznerviram, „vratim“ se u normalu za manje od nekoliko minuta i nijedna negativna emocije me ne „drži“ dugo. Valjda zbog onih prioriteta s početka pasusa . Kao da imam zaštitni „premaz“ od sopstvenih misli i vrednosnih stavova koji sprečava da se svašta na mene „lepi“.

A rekla sam sebi pre svega ovoga: „… zvuči čudno ta rekonekcija – hajde da zamislim da sam izgubila te pare u prevozu i da vidim šta će da se dešava…“

J.M. – tretmani rađeni na daljinu

Poslato oko dva meseca nakon tretmana.