19. јун 2012.

Zemljina škola - iz knjige "Nema vremena za karmu"




Bilo je magicno, intrigantno, interesantno, kada smo se prvi put susreli sa natprirodnim. Tada smo imali drugaciji pogled na zivot nego sto ga imamo sada. Bilo je zastrasujuce i kada su se razoblicile nase zablude kako mozemo da kontrolisemo ono sto nam se desava u zivotu. 

Vaspitani smo da je "normalno" da se borimo da ne potonemo. Ponekad plutamo na splavu, po letnjem suncanom danu. Ali, mnogo cesce, iscrpljeni svim silama, borimo se da se ne udavimo i jedva cekamo da trener zatrazi time-out. 

Tipican stanovnik ove planete primecuje bezbroj dogadjaja naizgled nepovezanih, naoko slucajnih, nekoordiniranih, nepredvidljivih i neocekivanih. Covek je stalno na oprezu zbog toga sto ne moze da predvidi sledeci trenutak, ili sledeci dan. Bez obzira koliko je osoba vjesta, ili dobro istrenirana da se nosi sa raznoraznim neprijatnim dogadjajima, zivot nam na put redovno podmece mine iznenadjenja, primorava nas da odstupimo, da se pregrupisemo, da se predamo. Nas put je pun neizvesnosti. Oni mudri su stavili pojaseve i kupili polise osiguranja. 

Ljudi na ovoj planeti retko imaju vremena ili zelje da saznaju vise o stvarima koje nisu povezane sa prostim "guranjem" napred, prezivljavanjem, manipulisanjem sa svetom koji se neposredno nalazi oko njih. Uvazavamo institucije, univerzitete i korporacije kojima nase drustvo omogucava da izbegnu da se zvanicno pozabave bilo cim sto nije prakticno, kao sto su, na primer, vecnost ili cuda. 

Pre ili kasnije međutim, naoko, bez ikakve veze sa nasim "normalnim" zivotima, univerzum pocinje da se pojavljuje u nasem kratkovidom vidnom polju kojim posmatramo zivot. Pocinje da nam otkriva novi pogled na svet. Pocinjemo da primecujemo vezu izmedju uzroka i posledice tek posle hiljada zivota koje smo proziveli na ovoj planeti. I mozda jos i vise u drugim skolskim sistemima. Dostizemo razvijeniju svest o tome da vidljiva realnost nije jedina realnost koja postoji. Pocinjemo da razumevamo da postoje neka pitanja na koja intelekt jednostavno ne moze da pronadje odgovore, bar ne u stanju razvoja u kome se nalazi. Sve vise koristimo intuiciju kada treba da donesemo neku odluku. 

To se na kraju desi svakome ko traga, onda, kada shvati da je Zemlja skola. Ne razlikuje se od bilo koje druge skole. Ima ucitelje i ucenike, skolsku upravu, domare, roditeljske sastanke. Ima i one koji beskonacno ponavljaju treci razred sve dok se ucitelj ne sazali i i pusti ih da zavrse razred, iz ciste samilosti. Postoje i oni koji preskacu razrede. Kada se diplomira, sledi ceremonija dodele diploma. Oblace se kape i mantije i koraca ponosno i svecano u redovima ka novom carstvu kosmicke realnosti. 

U svakom sledecem zivotu, posto predjemo odredjenu kriticnu tacku, postajemo svesni da nikada vise necemo biti potpuno zadovoljni onim sto ovozemaljski zivot ima da nam ponudi. Sve vise i vise saznajemo o "velikoj slici", sve dok, jednoga dana, ne uvidimo i totalno prihvatimo svrsishodnost, pravicnost i zadivljujucu ekspeditivnost Zemljine skole. Pravi majstor dostize veoma visok nivo svesti na kome moze da shvati i oseti da postoje i druga cula za prikupljanje informacija, kao i drugi nacini da se objasne stvari. Madjutim, svestan je toga da postoje oni koji se oslanjaju samo na pet osnovnih cula i koji veruju da je zivot ispunjen povredama, nepravdom, patnjom i borbom.
...
Zašto Život? Sagledavanje "Velike slike"

Izvan ove skole, zivot postoji oduvek. Od trenutka kada se dogodio veliki prasak, ljudi su tokom pedeset milijardi godina sticali iskustvo. Pedeset milijardi godina je za nama od kada se univerzum urusio u samog sebe. To su zrnca peska u poredjenju sa onim sta Velika slika, u stvari, predstavlja. Mi se isuvise cesto ogranicavamo samo na pet osnovnih cula kada posmatramo stvarnost. Zaboravili smo da je planeta Zemlja, zapravo, ucionica. Zemlja je samo sicusan deo univerzuma, i to onog vidljivog. A da i ne govorimo o nevidljivim univerzumima. 

Kada postojimo izvan carstva vremena i prostora, svi smo jednaki, potpuno ostvareni, individualni aspekti Boga. Svi imamo neodvojivu i totalnu spoznaju Boga i svih Bozjih dela. Ali, ocigledno, dok smo na Zemlji, mi makar privremeno, zaboravljamo na nase jedinstvo sa Bogom. Zanimljivo, ipak cesto imamo suptilan, negde duboko usadjen osecaj da je celokupno znanje pohranjeno u nama samima. Koliko se cesto obracamo nasem "visem bicu" ili "duhu"? Uranjamo delimicnoili potpuno  u tisinu. To nam dokazuje da smo, zapravo, ipak svesni da mi sami znamo sve odgovore. 

U medjuvremenu, dok smo jos uvek u stanju svesne amnezije, pokusavamo da razumemo univerzum i nase mesto u njemu. Koristimo sva sredstva koja su nam dostupna da se nekako snadjemo u nasim odnosima sa drugim ljudima, sa nedostatkom prosperiteta, sa krizom koja izgleda kao da obavija nasu planetu. Upotrebicu parabole kako bih pokusao da nacinim filozofski ili metafizicki model koji bi mogao da baci malo svetla na ono sto dozivljavamo kao realnost. Jedna od njih, koja meni puno koristi, je ona u kojoj ja sagledavam spiritualni razvoj kao iskustvo koje se stice kroz osnovnu skolu.
….
Zemlja: Skola na brzom koloseku

Kada malo zastanemo da pogledamo cemu skola na Zemlji ima da nas nauci, otkrivamo da je to, zapravo, osnovna skola. Ljudi jedino zele da nauce kako da vole sami sebe i druge ljude. Ko zna koliko razreda moramo sa prodjemo kako bismo usvojili sliku "svi na Zemlji su jedna porodica". Ne mozemo tacno reci koliko je potrebno da se zavrsi Zemljina skola u okvirima lineranog vremena.
Tek kada uvidimo da je cela planeta skola, sa velikim nastavnim planom, mozemo u potpunosti da shvatimo da je sistem pravilan i da funkcionise perfektno. Skola ima specijalno obucene ucitelje koji se drze dobro definisanog rasporeda. Svaka osoba na Zemlji je u nekom razredu koji korespondira sa nivoom njenog licnog duhovnog razvoja. Kao i u javnim skolama bilo gde na svetu, svaki sat skolskog dana je isplaniran i osmisljen sa ciljem da se uci i sticu iskustva. U stvari, ma kako to neverovatno izgledalo, ne postoji nijedan dogadjaj u zivotu bilo koje osobe (u skolskom danu), koji je slucajan ili nepredvidjen. Unapred je utvrdjeno vreme za ucenje, ispite, raspust i odmor. Cak postoji i vreme u nasim zivotima za prelazak iz jednog razreda u drugi. Sistem je takav da u njemu svako mora da napreduje.
Svako bice koje se ikada ukljucilo u Zemljinu skolu, uradilo je to iz jednog jedinog razloga- ekspeditivnosti. Ova skola nudi veoma brzo budjenje, obicno kroz proces patnje i borbe. Ljudi nauce vise u jednom zivotu koji prosecno traje osamdeset godina na Zemlji, nego sto mogu da nauce za deset hiljada godina u nekoj drugoj skoli u univerzumu, koja je mnogo meksa, prijatnija.
...
Svako ko se upise u ovu skolu, prethodno mora da potpise ugovor. Nevazna je cinjenica da svi, kada dospeju u telo, zaboravljaju koje su lekcije obuhvacene ugovorom. Mi svi biramo svoje ucitelje, duzinu skolovanja i uticaje. Dogadjaji koje odabiramo kao nase najekspeditivnije motivatore nisu tragicni. Drama je pazljivo artikulisan sastojak u brzom razvoju duse od jednog do drugog nivoa. Njoj je dopusteno da se odigrava u ljudskom zivotu samo kada ta bica specijalno zahtevaju jer su nestrpljiva da krenu dalje. Drama nije udes niti greska. Ona ne znaci da je univerzum neprijateljski raspolozen ili da Bog ne postoji. Ona je, prosto, nastavno sredstvo i slucajno je najvise zastupljena u nizim razredima zemaljske skole. Nije potrebna u visim razredima. 

Molim Vas da razumete da potpuno probudjenom bicu drama izgleda kao abnormalnost u univerzumu, kao da normalna Hristova energija nepravilno vibrira. Leukemija, silovanje, rak, ubistvo, zagadjenje, zlostavljanje dece i rat nisu prirodna stanja bica u univerzumu, iako mogu biti veoma korisni. Ipak, dolazi vreme kada je zaista dosta. To vreme je Doba Vodolije. To je jedino od dvanaest doba kada uspesan, efikasan razvoj i ucenje moze da se ostvari u okruzenju u kome ne postoje ni patnja ni bol. 
----
Iz knjige izabrala Jelisaveta

Knjigu "Nema vremena za karmu" možete naći na