Bilo je magicno, intrigantno,
interesantno, kada smo se prvi put susreli sa natprirodnim. Tada smo imali
drugaciji pogled na zivot nego sto ga imamo sada. Bilo je
zastrasujuce i kada su se razoblicile nase zablude kako mozemo da
kontrolisemo ono sto nam se desava u zivotu.
Vaspitani smo da je "normalno"
da se borimo da ne potonemo. Ponekad plutamo na splavu, po letnjem
suncanom danu. Ali, mnogo cesce, iscrpljeni svim silama,
borimo se da se ne udavimo i jedva cekamo da trener
zatrazi time-out.
Tipican stanovnik ove planete primecuje
bezbroj dogadjaja naizgled nepovezanih, naoko slucajnih,
nekoordiniranih, nepredvidljivih i neocekivanih. Covek
je stalno na oprezu zbog toga sto ne moze da predvidi sledeci
trenutak, ili sledeci dan. Bez obzira koliko je osoba vjesta, ili
dobro istrenirana da se nosi sa raznoraznim neprijatnim dogadjajima,
zivot nam na put redovno podmece mine iznenadjenja,
primorava nas da odstupimo, da se pregrupisemo, da se
predamo. Nas put je pun neizvesnosti. Oni mudri su stavili
pojaseve i kupili polise osiguranja.
Ljudi na ovoj planeti retko imaju
vremena ili zelje da saznaju vise o stvarima koje nisu povezane sa
prostim "guranjem" napred, prezivljavanjem, manipulisanjem sa
svetom koji se neposredno nalazi oko njih. Uvazavamo institucije,
univerzitete i korporacije kojima nase drustvo omogucava da
izbegnu da se zvanicno pozabave bilo cim sto nije prakticno,
kao sto su, na primer, vecnost ili cuda.
Pre ili kasnije međutim, naoko, bez
ikakve veze sa nasim "normalnim" zivotima,
univerzum pocinje da se pojavljuje u nasem kratkovidom vidnom polju kojim
posmatramo zivot. Pocinje da nam otkriva novi pogled na
svet. Pocinjemo da primecujemo vezu izmedju uzroka i
posledice tek posle hiljada zivota koje smo proziveli na ovoj
planeti. I mozda jos i vise u drugim skolskim sistemima. Dostizemo
razvijeniju svest o tome da vidljiva realnost nije jedina
realnost koja postoji. Pocinjemo da razumevamo da postoje neka pitanja
na koja intelekt jednostavno ne moze da pronadje
odgovore, bar ne u stanju razvoja u kome se nalazi. Sve vise
koristimo intuiciju kada treba da donesemo neku odluku.
To se na kraju desi svakome ko traga,
onda, kada shvati da je Zemlja skola. Ne razlikuje se od bilo
koje druge skole. Ima ucitelje i ucenike, skolsku upravu,
domare, roditeljske sastanke. Ima i one koji beskonacno ponavljaju
treci razred sve dok se ucitelj ne sazali i i pusti ih da
zavrse razred, iz ciste samilosti. Postoje i oni koji preskacu razrede.
Kada se diplomira, sledi ceremonija dodele diploma. Oblace se
kape i mantije i koraca ponosno i svecano u redovima ka novom
carstvu kosmicke realnosti.
U svakom sledecem zivotu, posto
predjemo odredjenu kriticnu tacku, postajemo svesni da nikada vise
necemo biti potpuno zadovoljni onim sto ovozemaljski zivot
ima da nam ponudi. Sve vise i vise saznajemo o "velikoj
slici", sve dok, jednoga dana, ne uvidimo i totalno prihvatimo
svrsishodnost, pravicnost i zadivljujucu ekspeditivnost Zemljine
skole. Pravi majstor dostize veoma visok nivo svesti na kome moze da
shvati i oseti da postoje i druga cula za prikupljanje
informacija, kao i drugi nacini da se objasne stvari. Madjutim,
svestan je toga da postoje oni koji se oslanjaju samo na pet
osnovnih cula i koji veruju da je zivot ispunjen povredama, nepravdom,
patnjom i borbom.
...
Zašto Život? Sagledavanje "Velike
slike"
Izvan ove skole, zivot postoji oduvek.
Od trenutka kada se dogodio veliki prasak, ljudi su tokom
pedeset milijardi godina sticali iskustvo. Pedeset milijardi
godina je za nama od kada se univerzum urusio u samog sebe. To su
zrnca peska u poredjenju sa onim sta Velika slika, u stvari,
predstavlja. Mi se isuvise cesto ogranicavamo samo na pet osnovnih cula
kada posmatramo stvarnost. Zaboravili smo da je planeta
Zemlja, zapravo, ucionica. Zemlja je samo sicusan deo
univerzuma, i to onog vidljivog. A da i ne govorimo o
nevidljivim univerzumima.
Kada postojimo izvan carstva vremena i
prostora, svi smo jednaki, potpuno ostvareni,
individualni aspekti Boga. Svi imamo neodvojivu i totalnu spoznaju
Boga i svih Bozjih dela. Ali, ocigledno, dok smo na Zemlji, mi makar
privremeno, zaboravljamo na nase jedinstvo sa
Bogom. Zanimljivo, ipak cesto imamo suptilan, negde duboko
usadjen osecaj da je celokupno znanje pohranjeno u nama
samima. Koliko se cesto obracamo nasem "visem bicu"
ili "duhu"? Uranjamo delimicnoili potpuno u tisinu. To nam dokazuje
da smo, zapravo, ipak svesni da mi sami znamo sve odgovore.
U medjuvremenu, dok smo jos uvek u
stanju svesne amnezije, pokusavamo da razumemo univerzum i nase
mesto u njemu. Koristimo sva sredstva koja su nam
dostupna da se nekako snadjemo u nasim odnosima sa drugim
ljudima, sa nedostatkom prosperiteta, sa krizom koja izgleda
kao da obavija nasu planetu. Upotrebicu parabole kako bih pokusao da
nacinim filozofski ili metafizicki model koji bi mogao da baci
malo svetla na ono sto dozivljavamo kao realnost. Jedna od
njih, koja meni puno koristi, je ona u kojoj ja sagledavam
spiritualni razvoj kao iskustvo koje se stice kroz osnovnu
skolu.
….
Zemlja: Skola na brzom koloseku
Kada malo zastanemo da pogledamo cemu
skola na Zemlji ima da nas nauci, otkrivamo da je to,
zapravo, osnovna skola. Ljudi jedino zele da nauce kako da vole sami
sebe i druge ljude. Ko zna koliko razreda moramo sa prodjemo
kako bismo usvojili sliku "svi na Zemlji su jedna
porodica". Ne mozemo tacno reci koliko je potrebno
da se zavrsi Zemljina skola u okvirima lineranog vremena.
…
Tek kada uvidimo da je cela planeta
skola, sa velikim nastavnim planom, mozemo u potpunosti da shvatimo
da je sistem pravilan i da funkcionise perfektno. Skola ima
specijalno obucene ucitelje koji se drze dobro definisanog
rasporeda. Svaka osoba na Zemlji je u nekom razredu koji
korespondira sa nivoom njenog licnog duhovnog razvoja. Kao i u
javnim skolama bilo gde na svetu, svaki sat skolskog dana
je isplaniran i osmisljen sa ciljem da se uci i sticu iskustva. U
stvari, ma kako to neverovatno izgledalo, ne postoji
nijedan dogadjaj u zivotu bilo koje osobe (u skolskom danu), koji je
slucajan ili nepredvidjen. Unapred je utvrdjeno vreme za ucenje,
ispite, raspust i odmor. Cak postoji i vreme u nasim zivotima za
prelazak iz jednog razreda u drugi. Sistem je takav da u
njemu svako mora da napreduje.
Svako bice koje se ikada ukljucilo u
Zemljinu skolu, uradilo je to iz jednog jedinog razloga-
ekspeditivnosti. Ova skola nudi veoma brzo budjenje, obicno kroz proces
patnje i borbe. Ljudi nauce vise u jednom zivotu koji
prosecno traje osamdeset godina na Zemlji, nego sto mogu da
nauce za deset hiljada godina u nekoj drugoj skoli u
univerzumu, koja je mnogo meksa, prijatnija.
...
Svako ko se upise u ovu skolu,
prethodno mora da potpise ugovor. Nevazna je cinjenica da svi,
kada dospeju u telo, zaboravljaju koje su lekcije obuhvacene
ugovorom. Mi svi biramo svoje ucitelje, duzinu
skolovanja i uticaje. Dogadjaji koje odabiramo kao nase najekspeditivnije
motivatore nisu tragicni. Drama je pazljivo artikulisan sastojak
u brzom razvoju duse od jednog do drugog nivoa. Njoj je
dopusteno da se odigrava u ljudskom zivotu samo kada ta bica
specijalno zahtevaju jer su nestrpljiva da krenu dalje. Drama nije
udes niti greska. Ona ne znaci da je univerzum neprijateljski
raspolozen ili da Bog ne postoji. Ona je, prosto, nastavno
sredstvo i slucajno je najvise zastupljena u nizim razredima zemaljske
skole. Nije potrebna u visim razredima.
Molim Vas da razumete da potpuno
probudjenom bicu drama izgleda kao abnormalnost u univerzumu,
kao da normalna Hristova energija nepravilno vibrira.
Leukemija, silovanje, rak, ubistvo, zagadjenje, zlostavljanje dece
i rat nisu prirodna stanja bica u univerzumu, iako mogu biti veoma
korisni. Ipak, dolazi vreme kada je zaista dosta. To vreme je
Doba Vodolije. To je jedino od dvanaest doba kada uspesan,
efikasan razvoj i ucenje moze da se ostvari u okruzenju u kome
ne postoje ni patnja ni bol.
----
Iz knjige izabrala Jelisaveta
Iz knjige izabrala Jelisaveta
Knjigu "Nema vremena za karmu" možete naći na